Edgar Alan Po

GAVRAN

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,

nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,

bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao

i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.

"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,

samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;

svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.

De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim

za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše

njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše

anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,

neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;

da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko

na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,

posetilac neki pozni, zakuca što može tiše

na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:

"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,

bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao

i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,

da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -

samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,

slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,

i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,

"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,

"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,

samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.

I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.

"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,

miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,

miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,

vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada

lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,

gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,

niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše

povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,

slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,

zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.

"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,

što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -

kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"

Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,

mada smislom reči ove meni malo jasno biše:

al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,

i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,

zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,

s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,

reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.

Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta

a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,

odleteše i on ko i Nade što me ostaviše."

Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,

"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,

valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,

dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,

tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,

tužni pripev: "Nikad više."

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,

naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,

i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno

u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,

šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,

misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih

tici čije plamne do srca me prostreliše:

i u misli zanesena, meni klonu glava snena

sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,

prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva

kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše

"Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada

da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:

pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."

Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,

zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,

dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu

uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,

uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"

Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,

u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!

S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,

samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;

izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."

Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,

krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,

oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,

svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:

duša mi se od te senke što se njišuć podom piše

spasti neće - nikad više!

Carls Bukovski

Mizantrop

optuzen sam kao
takav.
dobro, ja sam atinska ruina,
znate vec.
vecito radim na ponovnoj
izgradnji, popravljam
se.

ali kad sam sa ljudima
nesto se oduzima
od mene.
vecina ljudi tesko da je
vesela i retko je
zanimljiva.
slusam njihove zalopojke,
uocavam njihovu
hvalisavost,
njihova neoriginalna
zapazanja.
pretvaraju mi
zivot u zev.

trazite da ih
prigrlim?
ja ih ne mrzim,
ne zelim da ih porazim
ili ubijem.
samo hocu da se
sklonim.

samo kada sam
sam
osecam se
najbolje.
to je moj normalni
put,
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva
svetlost
ulazi u
mene.

atinska ruina.

stari klosar.

bubasvaba u
katerali.

dobro vino.

duhovni razgovori sa
madam smrt.

san o zlatnim
vetrenjacama.

udisanje
života.

uzviseno zatocenistvo.

nezni zidovi.

ako ljubav prema tome
umesto prema covecanstvu
cini od mene
mizantropa
onda to i
jesam

do koske,
rado.

sada

ovde

nocas
sutra
dogodine

sam sa
samocom

konacno.

Carls Bukovski

Telefon

telefon će ti doneti ljude
svojom zvonjavom
ljude koji ne znaju šta bi sa
svojim vremenom
i koji čeznu
da te zaraze
time
izdaleka
(mada bi ustvari više voleli
da su u istoj sobi
kako bi bolje preneli svoje
ništavilo na
tebe).

telefon je potreban
samo za hitne slučajeve.

ti ljudi nisu
hitni slučajevi, oni su
maler.

nikad mi nije prijalo kad zazvoni
telefon.

„da“, oprezno ću reći.

„ovde Dvajt.“

već osećaš njihovu imbecilnu
žudnju za invazijom.
to su ljudi-buve koji
gamižu
dušom.

„da, u čemu je stvar?“

„eto, večeras sam u gradu pa
sam mislio…“

„slušaj, Dvajte, zauzet sam,
neću moći da…“

„dobro, možda neki drugi
put?“

„možda ne…“

svakom čoveku dato je tek toliko
večeri
i svako straćeno veče je
teško nasilje nad
prirodnim tokom
tvog jedinog
života;
osim toga, to ostavlja neki gadan ukus
u ustima, koji često traje dva-tri dana
zavisno od
posetioca.

telefon je samo za
hitne slučajeve.

decenije su mi trebale
dok sam najzad naučio
kako da kažem
„ne“.

a sad
ne brini za njih,
molim te:
samo će okrenuti drugi
broj.

mogao bi da bude
tvoj.

„da“, reći ćeš.

a oni će reći:
„ovde Dvajt.“

a onda
ti
budi
ljubazna
saosećajna
duša.

Vladislav Petkovic Dis

Pijanstvo 

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek

Vladislav Petkovic Dis

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noc slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.


U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.


Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.


Ne secam se niceg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.



Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.


Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.


Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.


Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.


Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Sarl Bodler

Strvina

Sećaš li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćeš, kad dođe čas i za te
da s pomašću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tušto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

Carls Bukovski

Ne svracajte, ali ako vec svratite
Da, naravno, biću tu ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete dobiti novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u
mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan,
noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.